Blog

Blog malih stvari

Blog - Apr 03, 2020

Jutro. Kafa i TV.

Jutro, kao i svako prije njega. Sunčano? Ne, ipak će danas biti oblačno. Jutro isto kao i svako posle njega. Ali, ipak nešto nije isto. Šta je drugačije?

Ispijam šolju kafe, ali ne spremam se za posao. Ne pakujem računar i ne razmišljam da li sam uparila dobro torbu sa ostatkom garderobe. Ipak palim računar, jer radni dan kreće. Radni dan istom dinamikom kreće i završava se.

Kao svaki prije i posle njega.

Šta je drugačije? Spremila sam ručak za nas dvoje. Očistila police sa knjigama. Gle čuda, koliko naslova tek treba da pročitam. Pas me gleda začuđujućim pogledom, kao da se i sam pita zašto mi je dan išta drugačiji. Pa takav treba da bude.

Uključujem TV i slušam informativu. Broj zaraženih je porastao. Broj onih pod nadzorom takođe. I još nešto je drugačije. Ne čujem ništa o bilateralnim ili multilateralnim odnosima, ne čujem kritike vlasti i opozicije, ne čujem ništa o kriminalnim klanovima i njihovim obračunima. Čujem riječi zahvalnosti, podrške, brige…

Zar je već veče? Nazvaću tetku. Nazvaću i sestru koju nisam čula mjesecima. „Nisam znala da se mučite sa lekcijom iz engleskog. Pošalji mi sliku, pomoći ću nekako. Biću ti tu.“

Biću tu za sve što zatreba. Razmišljam o toj rečenici koju sam nebrojeno puta izgovorila, pomislila, napisala. I mislila sam to, i bila sam tu. Onda shvatam da sam je nudila kao kafu koju ću svakome kom je ponudim, od srca skuvati. Ne treba mi ono „hvala“, ne treba mi da mi se zbog toga pišu hvalospjevi. Shvatam da sam sebi najmanje bila tu. Da sam možda sebe tako postavljala na tu istu tacnu za kafu, bez prostora koji bih ostavila sebi, ako meni nešto zatreba. Od samosvijesti kreće svaka promjena. Valjda je ovo dobar početak.

Možda ovo ipak nije danas, kakvo je bilo juče. Niti će ovakvo biti sjutra. Ako se već dani smjenjuju bez upozorenja šta će donijeti ili uzeti, ako su nas virus i oprez zaključali u kutije (stvarne i fiktivne), makar su nam otključali lični prostor. Prostor da nađemo dio sebe koji smo negdje ostavili iza ćoška.

Uzimam papir i olovku. Gle čuda, i dalje imam dovoljno grafita u olovci i papira u fioci. Nešto ću crtati. Ne zanosim se da će to biti rad koji ću držati na zidu. Davno je ruka izgubila osjećaj za perspektivu. Kao što sam i ja valjda negdje niz put zaboravila da još ima perspektive. Mada, nije loše ispao crtež. I sjutra ću uzeti papir i olovku, jer ih i dalje imam dovoljno.

I mene ima dovoljno.

Autor

Ana Golubovic

Account Executive (Represent Communications Crna Gora)

Ne može bez papira i olovke. Ako ne piše PR tekstove, onda sigurno nešto crta ili slika. Zovu je kreativcem agencije koji popije najviše kafe na godišnjem nivou.

Hajde da radimo zajedno

U Represent Communications gajimo strast za brilijantnim idejama i njihovom realizacijom, pa sve to sjedinjujemo u prelijepo iskustvo.